MALO JE REĆI DA MI JE ŽIVOT BIO OČAJANJE

Bio je avgust 2007. Ja sam već očajnički pretraživala Internet u pokušaju da pronađem način da se izborim sa sistemskim lupusom od koga bolujem od 1994. Zbog mog „eksperimenta“ sa ultrazvučnom terapijom vrata, a sve da bih pokrenula cirkulaciju u rukama, uspela sam da izazovem reakciju herpes virusa u svom telu, posle čega su mi se otvorile rane na licu i rukama. Virus herpesa je samo rasplamsao lupus i ja sam se našla u začaranom krugu iz kog je bilo gotovo nemoguće pobeći.

Sistemski eritemski lupus je autoimunogeno oboljenje, što će reći da organizam napada sam sebe. Zapravo je u pitanju hiperaktivan imuno sistem. Postoji nekoliko vrsta antitela koja razaraju prvo sitne krvne sudove, a zatim i organe: bubrege, pluća, centralni nervni sistem. (Obično su bubrezi prvi na udaru.) Ova antitela se stvaraju u jetri, slezini i limfnim čvorovima. Ne zna se sa sigurnošću šta ih pokreće, niti šta ih uništava. Kada dostignu veću koncentraciju, telo počinje da stvara i cirkulišuće imunokomplekse, što je znak da su bubrezi u ozbiljnoj opasnosti.

Medicina još uvek ne zna kako da se izbori sa ovim vrstama oboljenja. Terapija kortikosteroidima služi za održavanje stanja. Ova terapija, ako se duže koristi, ima poguban efekat na opšte zdravlje. Priča je otprilike ista kao i ona vezana za rak; nema zvaničnog leka.

Vrtela sam se očajnički, kombinujući metodu ishrane po krvnim grupama i sa onom „sirovom“ varijantom, ali nije mi bilo bolje. Herpes je divljao u meni, budeći me svakog jutra stravičnim bolovima u grudnom košu i ramenima. Lupus je buktao, izazvan od herpesa. Svake dve nedelje imala sam upalu bešike, kao najavu napada na bubrege. Malo je reći da mi je život bio očajanje.

Ipak nisam gubila nadu. Nekako i negde, moralo je da postoji nešto ili neko ko može da mi pomogne: šaman u Sibiru, vrač u Americi, avatar iz Indije, paprat iz Amazonije, pečurke iz Indonezije, glukozaminsulfat, homeopatski arsenik, nešto... Bilo ko i bilo šta.

I onda se desilo! U besomučnom traženju po internetu naišla sam na Anjin sajt. Čitam sadržaj, pa unezvereno shvatam da je ona u Australiji, a ja tu „odmah iza ugla“ u Evropi... Naručujem knjigu dr. Pearla, jer ne verujem, zaista ne verujem. A onda mislim, nema šta tu ja da verujem. Ako lečenje „radi“, šta ja tu ima da razmišljam... Tih nekoliko dana dok sam čitala knjigu zapadala sam u sumnje da sve to veze sa životom nema...

Čekala sam tu meni nepoznatu ženu da dođe u Beograd. Sa prvim hladnim danima imuni sistem je odlučio, bacio me u krevet i ja sam gorela cepajući se od kašlja. „Sada je gotovo“, mislila sam, „umreću i pre no što Anja stigne“.

Ali nisam. Uspela sam da joj odem do vrata i dajoj otvorim onog mračnog novembarskog dana. Prvo me je zapahnuo miris. „Ali, zar ne piše vrlo jasno u knjizi da praktičari Rekonektivnog lečenja ne koriste parfeme?“, pitala sam se u sebi. "Dobro, ako se već namirisala, zašto toliko? Prosto da se udavim... Mada je lep, nešto kao kombinacija pačulija sa borovinom, neven i nešto, kao oni indijski štapići i još nešto..."

Seansa je počela. Nisam verovala u te priče da se dešavaju nevoljni trzaji u toku lečenja i bila sam u šoku kada mi se podigla leva noga i počela da se vrti. Kao da ju je neko vrteo, bez moje volje. Anja je došla da me leči od lupusa, ona nikako nije mogla da zna da imam problem sa levim skočnim zglobom i stopalom. Da bi stvar bila čudnija, u jednom trenutku kao da sam utonula u krevet; nešto se dešavalo sa mojom kičmom.

Kičma mi je bila sabijena u sakralnom delu godinama. Izgledalo je kao koštano ispupčenje i ja sam odavno odustala od nade da će se ikada ispraviti. Prosto sam zaboravila na to. Dva dana kasnije pogledala sam se u ogledalu posle tuširanja i ispupčenja nije bilo. Savršeno ravna kičma u sakralnom delu. A Anja ni za to nije mogla da zna.

Ono što mi je zaista bilo čudno je taj zvuk teškog muškog disanja i osećaj da nas dve nismo same u prostoriji. Sasvim slučajno, jedno oko je počelo da mi se otvara i to u trenutku kada sam mislila i osećala da je Anja iznad moje glave (videla sam i senku), videla sam Anju na drugoj strani sobe. Definitivno, nismo bile same.

Na kraju seanse upitala me je kako sam se osećala i šta sam doživela. Kada je upitala za ukus, miris ... rekla sam, nisam više mogla da izdržim. Mislim se: „Pa, pobogu, kako da ne osećam, kad se ona bukvalno zaliva svojim parfemom?! Ostala sam u čudu kada mi je rekla da uopšte nema parfem na sebi! Bože, kako lep miris... da čovek ne poveruje.

Pored ovih čudnih senzacija u toku lečenja, u jednom trnutku sam imala priliku da posmatram kako se odvijaju neki procesi na zvezdama. To me je fasciniralo jer me astrofizika interesuje već duže vreme.

Te jeseni smo uradile dve seanse lečenje i Reonekciju. Na Rekonekciju sam ja otišla kod Anje jer sam već bila u stanju da izlazim iz kuće. U toku Rekonekcije sam osetila kako me je neko dodirnuo prstom po obrazu Taj prst nije imao nokat (za razliku od Anjinog). Videla sam veliko oko koje me posmatra (otprilike kao „oko Ra“ iz Egipatskih simbola). Pri kraju, postala sam svesna kako me dugo posmatra jedan neobičan čovek. Mogao je da ima i 16 i 60 godina, uopšte nije moglo da se odredi. Bio je obučen pomalo čudno, i čak mu je i frizura čudno izgledala, baš kao da nije odavde.

Te večeri, posle završenog drugog dana Rekonekcije, kada sam se vratila kući, počela sam da plačem. Odjednom, savršeno mirna, ali bez ikakve kontrole. A ja nisam plakala godinama...

Lupus je prestao da bukti, mada je i dalje bio aktivan. Sada sam mogla da počnem da se bavim laganim fizičkim vežbama, pa težim, i da kombinujem komplekse vitamina. I čekala sam Anju, da ponovo dođe u Beograd. Došla je u maju. One noći kada me je isti onaj miris probudio par sati pred zoru i kao da me je neko dodirnuo po ramenu, znala sam da je stigla.

Ono što je bilo zanimljivo na tri seanse lečenja koje smo imale, pored toga što sam osećala prisustvo još nekog u prostoriji i opet gledala procese na zvezdama, bio je taj neki čudan osećaj da se nad mojim telom radi nešto što bi recimo moglo da se nazove „elektronskim“ lečenjem. Čak ni ne znam kako to da opišem. Na primer, u jednom momentu sam imala osećaj da postojim samo tamo gde mi je glava i noge od kolena do stopala. Ono između, to se fizički transformisalo u neko kretanje energije, ali ne tu na licu mesta, već „negde“, ne znam... u nekoj dimenziji.

Biohemijski rezultati krvi su mi sada savršeni. Imunološki nalazi potvrđuju da je moj lupus samo upola aktivan. Počeo je da pada. Rezultate pratim i dalje, i nadam se da ću uskoro biti potpuno zdrava. Jedino je nezgodno što je posle lečenja moj ciklus, koji je još od puberteta uvek kasnio, postao tačan u sekundu.

Olivera