U poseti Sai Babi

Nema dileme da sam bila pozvana i da sam prihvatila poziv a da nisam ni bila svesna toga. Sve je počelo par meseci pre polaska na put koji nisam planirala. Čula sam ranije, tu i tamo, da bi neko pominjao Sai Babu, ali mi to nije budilo interesovanje. Jednom, odprilike dva meseca pre puta, "slučajno" sam na internetu ušla u sajt Sai Babe, pregledala ga površno i pomislila: "Lepa bajka." Ti meseci su bili period u kome sam prošla kroz dosta ličnog pročišćavanja i novih iskustava. To su bila iskustva koja su mi pomagala da razlikujem istinu od iluzije.

U Sidneju je početkom septembra 2001 održana "Reiki nacionalna konferencija" pa je "igrom slučaja" Geil iz Perta odsela kod mene. Pričala je o svom putu u Indiju, u Sai Babin ašram. Tad nisam čak ni povezala da je to "isti tip " o kome sam čitala na internetu. (Ne smejte se, ja sam samo iskrena.) Svidela mi se ideja da idem u Indju, u neki ašram, ali naravno, imala sam hiljadu razloga zbog kojih tada ne bih mogla da odem. Možda neki drugi put.

Prvi zank sam dobila 15. septembra, prvo čudo. Predavala sam Reiki I. Bio je petak uveče. Osetila sam prisustvo bića svetlosti, ali nisam ništa rekla svojim studentima jer sam predpostavljala da nisu spremni za to. Sledećeg jutra sam ugledala, u sred sobe, otiske stopala, bele, utisnute u drveni pod. Do tog mesta i od tog mesta nema tragova. Kao da je neko sleteo i odleteo.

Kada su stigli studenti neko vreme smo se zabavljali poredeći naša stopala sa otiscima, ali oni su bili mnogo manji, kao da pripadaju detetu od 10 godina. Ovo sam shvatila kao poruku da sam na pravom putu, posle svega kroz šta sam prošla u predhodnom periodu.

Prvi novembar je bio jedan od onih dana kada krenu u glavi da se smenjuju pitanja kao: "Kakav je smisao..?", "Čemu sve to?", i tako daje, znate već. Da se ne bih uživela u ulogu žrtve, rekoh sebi: "Anja, treba ti odmor."Poželeh da popričam sa nekim sličnim sebi, tek toliko da upitam: "Kako si, šta radiš?"

I tako, “igrom slučaja", pozovem Geil.: "Zdravo, kako si? Kako je bilo u Indiji?" (Mislila sam da je bila u oktobru). "Sutra rano ujutru idem u Indiju!" reče ona, a ja čuh sebe kako govorim: "Moram i ja da idem. Mogu li da podjem sa vašom grupom?" Geil je obećala da će da upita Najdžela, organizatora puta, ali uopšte nije zvučala kao da veruje da ću da krenem. Objašnjavala je da će mi samo za vizu trebati 5 do 6 dana. Kasnije mi je javila da nije mogla da nadje Najdžela, ali će mi poslati imejle koje su razmenjivali.

Odmah sam pozvala prijateljicu koja ima agenciju i upitala je da li ima šanse da mi sutra nadje kartu za Indiju za sutra. "Nemam pojma", odgovorila je, "proveriću ujutru čim stignem u kancelariju!" Nakon dva sata je nazvala da pita za koji grad mi treba karta. "Još uvek ne znam," odgovorih. Zacenila se od smeha.

Sledećeg jutra sam dobila obećane imejle od Geil, neka dugačka pisma. Strpljivo sam pokušavala da nadjem gde to uopšte treba da putujem. Nju nisam mogla da pitam, već je bila u avionu za Indiju. Konačno sam pronašla da treba da letim za Bangalor, a posle grupa odatle džipovima ide u Putaparti. Nije mi baš bilo jasno zašto putuju preko Minhena (iz Perta), ali nisam imala vremena da razmišljam o tome. (Kasnije sam saznala da su u grupi ljudi iz Amerike, Meksika, Rusije i Australije. Neki od njih su se nalazili u Minhenu.)

Javila sam prijateljici u koji grad treba da letim, i posle kratkog vremena mi je javila da je našla posledju kartu za mene! U medjuvremenu sam zvala Indijski konzulat da im objasnim da danas putujem u Indiju, u "neki ašram" u Putapartiju, pa molim da mi daju vizu. Rekli su da dodjem sa kartom, pa će videti. Rade vize do podne. Dok sam prikupila sve informacije, bilo je već 11 sati.

Spakovala sam se na brzinu i u petnaest do 12 stigla u Konzulat koji je u centru grada. Baš ispred konzulata bilo je slobodno mesto za parkiranje! Ljudi iz Sidneja će znati da je to pravo čudo. Karta još nije bila gotova, ali "igrom slučaja”, agencija je bila odmah iza ćoška, pa sam zamolila da je neko donese. Nema problema!

Pred šalterom je bio ogroman red. Devojka se ljubazno nasmešila i poslala me kod konzula za vize. Tamo su se svi smešili, i konzul se smaškao. Dobila sam vizu. Sa aerodroma sam poslala SMS Geil na mobilni: "Stižem u Bangalor oko ponoći. Tražiću te u hotelu Sai Renejsens. Javi da li sam na pravom putu." (Nisam znala da je Geil ostavila mobilni u Pertu, a ni da ne odseda u tom hotelu!) Kada sam uzimala bording kartu, službenica se nasmešila: "Za vas, mesto pored prozora!" (Obično tražim mesto pored prozora, ali ovaj put se ne bih žalila ni da su me okačili za rep aviona.)

U avionu koji je bio prepun, ne samo da sam imala mesto do prozora, nego su i dva mesta pored mene bila prazna. Nameštala sam se udobno sa jastucima i ćebićima. Ćebići su bili veoma lepi, tanki kao kašmirski šal, sa sivim i ljubičastim kosim štraftama. Pomoslih kako bi baš bili zgodni za moj reiki sto. Nije prošlo ni 10 minuta kada se pojavio stjuart, sitan momak, sa smešnom velikom kosom, širokim osmehom i nasmejanim očima. Pružao mi je ćebe (četvrto, tri sam već imala na sedištima): "Za tebe, uz blagoslov!" Zurila sam glupavo u njega: "Kako je mogao da mi čita misli? Kako to misli "za mene"? O, ne, ne, ne. Verovatno ga nisam dobro razumela. To je nemoguće. To bi bila kradja." Nisam ga uzela. Dva sata kasnije, evo njega ponovo sa ćebetom u rukma i sa istim osmehom na licu: "Još jedno, za tebe! Blagosiljam te." I tako ja imam lepo ćebe za meditaciju i za moj reiki sto. Kasnije, u ašramu, prepoznala sam Sai Babu u izrazu stjuartovog lica.

Put je bio prijatan i zanimljiv. Posle ponoći sam stigla na aerodrom Bangalor. Nema poruke od Geil, ali sam se i dalje osećala sigurno. Sve je teklo tako glatko, osećala sam da sam zaštićena i pažena, sigurna da će sve biti u redu. U tom trenutku čuh usklik: "Anja! Uspela si!" Okrenuh se. To je bila Gail koja je "slučajno" čekala drugu prijateljicu sa juga Australije na aerodromu.

U avionu sam imala dovoljno vremena da pročitam te dugačke imejle. Tu sam pronašla da je Najdžel dobio poruku od Sai Babe da dovede grupu od 25 osoba, "ne manje, ne više"! Sad se tu pojavljujem ja, kao dvadeset šesta, "trinaesto prase". "Pa dobro", mislila sam "ne moram da budem deo grupe, biću tu negde okolo". Sledećeg jutra, kada smo se našle sa ostalima iz Amerike, Rusije i Meksika, bilo ih je 24 i mislili su se šta to nije ispalo kako treba. Onda se pojavljujem ja, dvadesetpeta!

Put od Bangalora do Putapartija je bio vrlo uzbudljiv. Putovali smo sa sedam taksija. Prtljag na kolima je bio viši od kola, put je bio uzan i pun rupa, vrlo prometan, sa kamionima, autobusima, automobilima, pešacima, kravama, kozama, ovcama, a i po neki majmun bi protrčao. Naš vozač je vozio brzo, obilazio i sa leve i sa desne strane, a mi smo se, uprkos svemu, osećale bezbedno, smejale i uživale. (Nisam samo ja bila šašava.)

Vreme provedeno u Putapartiju je za mene bilo izuzetno iskustvo. Teško je objasniti kakvo to zadovoljstvo može da bude da se ustaje u 3 ujutru i čeka u redu da se udje u hram, posebno ako se zna da to što je neko stigao prvi ne znači i da će i da udje prvi. I meni samoj bi bilo teško da to razumem, da nisam iskusila.

Energija u hramu je božanstvena, biti sa Sai Babom je blagoslov. Izgubila sam osećaj za vreme, da li sam tu dva dana, dve nedelje, dva meseca. Skoro da ništa nisam jela, a osećala sam se odlično. Na grbu Sai Babe se nalaze simboli različitih religija. Tamo sam videla ljude sa različitih strana sveta, muslimane, budiste, hrišćane, jevreje.... Sai je upitao jednog čoveka: "Ti si vezan za Isusa, ti verujš u Isusa Hrista?" Čovek je izgledao zbunjen. Sai je podigao ruku, okrenuo je i napravio zlatan lanac sa krstom i zakačio mu ga oko vrata.

Neki ljudi su se u hramu osećali veoma ushićeno. Ja sam se samo osećala kao kod kuće. Kada bi mi se pogled susreo sa Sai Babinim osećala bih lečenje i blagoslov. Nisam imala burnih emocija, osim jednom. Sedela sam ne misleći ni o čemu (ponekad mi to uspeva), kada mi se pogled susreo sa Sai Babinim i kada sam čila: "Stope su moje." Suze su mi potekle na oči. Tada sam shvatila kojim je redom sve išlo, kako sam se obrela tu. Sve ono što sam pisala na početku mi je u tom trenutku postalo jasno.

Osetila sam potrebu da to nekome kažem. Šapnula sam Gail (ona je jedina znala za stope): "Stope su njegove.!" I njene oči su zasuzile. Kasnije mi je ispričala da je baš tog dana čitala u nekoj knjizi o tome kako Sai Baba ostavlja otiske stopala u kućama.

U drugom snu mi je došao Sai Baba i rekao: "Ja nisam Bog, ti si Bog. Dobro, potreban ti je Bog neko vreme, ali ti si Bog." Sledeće večeri nas je posetilo dvoje pevača koji su sa Sai Babom bili već 33 godine. Pevali su nam i pričali anegdote sa njim. Izmedju ostalog, čula sam rečenicu iz svog sna: "Ja nisam Bog, ti si Bog. Dobro, potreban ti je Bog neko vreme, ali ti si Bog." Bog je u svakom od nas.

15. decembra se pojavljuje
slika leptira ispred stopa

Jednog jutra, za vreme daršana, nije me držalo mesto, pa sam odlučila, umesto da ostanem na badžanu, da obidjem varošicu. Tamo, medju ljudima, osećala sam se sasvim domeće. Geil me je posle pitala zar me nije bilo strah da idem sama. Ne, nije me bilo strah. Bilo mi je divno. Pričala sam sa ljudima, otkrivala njihovu briljantnost, njihovu genijalnu jednostavnost i njihovu spiritualnost. Tog dana hram je bio na ulici, ne u hramu. Bila sam veoma zahvalna za ovo iskustvo.

Bio je organizovan odlazak u planetarijum, ali Kris i ja smo zaboravile da čekamo u redu za karte. Dobila sam jednu kartu od Džona pa sam je ponudila Kris jer je više od mene zainteresovana za astrologiju. Nije htela da je primi, ali smo se dogovorile da odemo do tamo, pa će možda uspeti da udje bez karte. Našle smo Karlosa koji je kod sebe imao kartu za Kajlija koji se nije pojavljivao, pa je kartu dao Kris. Ona je ipak odlučila da još malo sačeka Kajlija, a ja sam ušla sa ostalima.

Kada sam ugledala Kajlija da ulazi u dvoranu, potrčala sam napolje da ponudim Kris da udje umesto mene. Pred kapijom je bilo još par ljudi, ali nje nije bilo. Dok sam gledala okolo, upitala sam jedog meštanina koga sam poznavala, da li je video devojku sa dugom kovrdžavom crvenom kosom. Onda sam odustala i rekla ostalima da je Kris otišla. Uveče, u hotelu, Kris mi je rekla da je stajala odmah pored čoveka koga sam pitala za nju, na dva metra od mene, i snažno želela da je ne vidim. Posmatrala je moje oči koje su bile bistre dok sam gledala okolo i zamagljene dok sam pogledom prelazila preko nje. Bila sam zaprepašćena! Mogla sam da se zakunem da nije bila tu. Nazvala sam je "nevidljiva Kris".

Deset dana je jedan dečak pokušavao da mi proda bubanj. Bila sam poželela da ga kupim, ali sam se predomislila, previše je težak, od drveta je, što bi moglo da stvara probleme na australijskoj granici. Poslednje večeri pred polazak sam srela tog dečaka koji se trudio da mi ga ipak proda, pa sam mu objasnila da sam sav novac potrošila i da ne gubi vreme oko mene. Skinuo je bubanj sa ramena i rekao: "Evo, dajem ti ga za poklon." To me je zaista dirnulo. Moje "nemanje para" u poredjenju sa poslom koji je on trebalo da uloži da bi napravio taj bubanj, kakav paradoks. (Sve je relativno, moj Alberte!) Skinula sam sat i razmenila za bubanj..

Nisam osoba koja mnogo brine o novcu. Trudim se da znam svoje granice. U vremenima kada san ga imala "mnogo" (relativno), kao i kada sam ga imala "malo" (relativno), bilo mi je dobro. Sai Baba se iz nekog razloga igrao sa mnom i sa novcem. Prvo, bila sam sigurna da sam ponela u kešu samo 250 $, Promenila sam 200$.

Kasnije, kada sam htela da zamenim preostalih 50, opet sam u novčaniku pronašla 250$?! Rekoh: "Mora da sam imala novac u drugoj pregradi, dešavalo mi se da ne znam koliko novca imam u novčaniku." Poslednjeg dana boravka u Putapartiju, pred kraj radnog vremena sam shvatila da nemam dovoljno novca, ali sam odlučila da, umesto u banku, odem još jednom do "Drveta želja" gde je Sai ranije dolazio da meditira i da se snadjem sa parama koje imam. Pre nego što sam otišla na oproštajnu večeru koja je organizovana, prebrojala sam, u maloj torbici koju sam nosila oko vrata kada sam išla u ašram bilo je tačno 700 rupija. Nema pregradaka, samo jedna mala torbica. Brojala sam pred svojom prijateljicom Eljenom. Dala sam 250 rupija za večeru, 100 sam dala konobaru da kupi pirinač za jednu porodicu i mislila sam da mi je ostalo 350, taman za taksi do Bangalora. Hotel sam plaćala Viza karticom i htela sam da uvećam račun za bakšiš, ali mi je Dženi, gospodin sa recepcije, rekao da to nije dozvoljeno. U tom hotelu nije mogao ni da se podigne keš sa Viza karticom. Pokušala sam da pozajmim pare za napojnicu, ali ni moji prijatelji nisu imali dovoljno rupija. Sledećeg jutra, kada sam plaćala taksi, trebalo je da platim 400, a ja imam samo 350 rupija! Kada sam otvorila moju malu torbicu i izvadila 400 rupija, tamo je još bilo novca. Prebrojala sam, ostalo je jos 760 rupija!?

Smešna stvar se dogodila kada smo se vraćali iz Putapartija. Prolazili smo pored Specijaističke bolnice i Šaron je poželela da je slika. Krenula je da priziva: "Sai, Sai, molim te, učini da vozač uspori!" Pukla je guma i vozač se zaustavio baš ispred bolnice. Uzviknuh: "Nemoj slučajno da si tražila takve usluge od Sai Babe kada budemo u avionu!" (Putovale smo u istom avionu za Australiju).

U Balgaloru smo posetili Devianu, gospodju koja je prorekla da mi dolazimo, grupa od 25 sa posebnom misijom. Ona ima stalni kontakt sa Sai Babom. Pošto nismo shvatili koja je to naša misija, otišli smo da je upitamo. Odgovorila je da to tek treba "da se razvije". Svako od nas je imao pitanje za Sai Babu. Moje je bilo: "Primila sam puno znakova u kratkom vremenskom periodu, ali ja ne razumem što želi da mi poruči?" Deviana je sklopila oči i ruke, onda ih otvorila i rekla: "Poruka je: u budućnosti, ti ćeš biti ja. Ti si isceljitelj, i bićeš veliki isceljitelj, izlečićeš mnogo, mnogo ljudi."

Te njene reči su zvučale sasvim drugačije (barem meni) od svih odgovora koje je Deviana dala tog dana. Jednostavno nisam mogla da otvorim usta, da pitam hoću li da budem "ona" ili "on"?

Ne osećam se "velikom". Često, kada se "nova vrata saznanja" otvore, osećam se kao "Nindža sa Beverli Hila", trapavo, iznenadjeno i zbunjeno. Hoću li uspeti da ispunim svoju ulogu? Bet me je upitala: "Kada postaneš on, hoćeš li nam dozvoljavati da te dodirnemo i zagrlimo?" Nasmejala sam se: "I ako ne postanem, praviću se da jesam, da bi me zagrlili. Volim kada me neko zagrli."

U Putapartiju sam kupila kristal za lečenje, 3.5 cm debeo, 30 cm dug, zajedno sa drškom. Mogao bi da izgleda kao bodež, a posle dogadjaja 11. septembra u Americi nije bilo dozvoljeno unositi oštre predmete u avion! Plašeći se da se ne polomi, ponela sam ga u ručnom prtljagu zajedno sa još 7 manjih kristala. U Bangaloru, kada je pogledao torbu na skeneru, carinik me je upitao: "Imate neke kristale?" "Da, to su kristali za lečenje." odgovorila sam. Jednostavno je rekao, uz osmeh: "Uredu." U Kvla Lumpuru sam menjala avion. Posle skeniranja su otvarali svaku torbu. Pomolila sam se da ne pronadju moje kristale. Nisu ih otkrili na skeneru, otvorili su torbu i nisu ih videli.

Svi su pisali pisma Sai Babi, duga, duga pisma sa svojim željama. Jedino što sam poželela je bilo: "Molim se da budem voljena, zdrava i srećna, tako da mogu da pomognem drugima da budu srećni, zdravi i voljeni. Molim se za sve da budu voljeni, zdravi i srećni.." Znam da će moje molitve biti ispunjene.

Priča još uvek nije gotova: Posle časa reikija, 15. decembra 2001, ispred stopala se pojavila slika leptira. 15. januara 2002 vilin konjic je sleteo na moj dlan i stajao tu sat vremena. Šta je sledeće?