nazad na Metamorfoze lečenjem
PUT KUĆI
U septembru 1991, mojoj supruzi i meni je Bog podario sina.
Sledećeg meseca sam bio u bolnici gde su mi radili totalnu
tiroidoktomiju. Imao sam rak tiroidne žljezde.
Pre operacije sam bio u odličnoj kondiciji, tako da sam se
brzo oporavio i odmah se vratio na posao, pošto imam svoju
firmu i radim na ugovor sa drugim kompanijama. Kako su dani
i nedelje prolazile, s vremena na vreme mi se vraćala pomisao
na to da imam rak. Obzirom da sam postao otac, ubrzo sam zaboravio
da brinem o tome. Sasvim sam se oporavio i nastavio da radim
kao da se nikada ništa nije ni dogodilo.
U januaru 1992. moju ženu i mene je na povratku sa jedne svadbe
uhvatila večernja mećava. Kada smo se zaustavili na crvenom
semaforu nenadano nas je od pozadi udario kolima neki pijanac.
Oboje smo imali povrede vrata i kičme pa smo morali da idemo
na snimanje. Moj lekar je nazvao jedne večeri da me obavesti
da su snimci pokazali, osim povredenih pršljenova, da imam
tumor na mozgu smešten u predelu pituralne žljezde. Moja žena
i ja smo bili očajni.
Nije nam bilo jasno šta sve to znači.
Poslali su me kod specijaliste u Njujork na ispitivanje i
on mi je objasnio da su u 99% slučajeva ti tumori benigni.
Dalje je tvrdio da, obzirom da se ova vrsta tumora često sama
osuši, on ga za sada ne bi operisao. Plan je bio da idem na
snimanje glave svakih šest meseci, čisto da se prekontroliše
da li ima promena. Laknulo nam je i bili smo zadovoljni predloženom
varijantom, pa sam tako svakih šest meseci išao na snimanje,
a život je tekao dalje.
U zimu 1994, počeo sam da dobijam glavobolje koje su bile
drugačije od svega što sam ranije osetio. To nije bila obična
glavobolja. Otišao sam kod neurologa na kontrolu i rečeno
mi je da ja to imam "groždane glavobolje". Pošto
su veoma bolne, znalo se da su ove glavobolje često dovodile
ljude do samoubistva. Dolazile bi i odlazile u talasima. Imao
sam i stalan bol u predelu potiljka koji je bukvalno izvlačio
iz mene poslednje deliće snage. Bol je bio tako jak da sam
bio vezan za krevet. Konačno je bol bio toliko nepodnošljiv
da sam ponovo otišao kod neurologa. Ovaj put me je neurolog
lično odveo u hitnu pomoć radi neodložnog snimanja glave jer
se uplašio da se tumor možda razlio. Srećom, to se nije dogodilo,
ali se dosta uvećao i bilo je neophodno da se odmah izvrši
operacija.
Operacija mi je bila zakazana za maj 1994. Ne možete ni da
zamislite koji je to neprijatan osećaj pri pomisli da će neko
da vam vrši operaciju na mozgu. Operacija je trajala tri sata
i tumor je bio uspešno odstranjen. Oporavak je bio dug i iscrpljujući.
Nažalost, kada se dira pituralna žljezda, ona prestane da
funkcioniše. Pošto je to značajna žljezda koja kontroliše
mnoge biohemijske procese u organizmu, postao sam zavistan
od lekova. Morao sam svakoga dana da uzmem četiri doze hormona
i 30mm hidrokortizona. Povrh toga, svake tri nedelje sam morao
da primam injekcije testosterona. Lekar mi je rekao da, ako
pituralna žljezda ponovo ne proradi u periodu od mesec dana
nakon operacije, mogu da očekujem da neće ni proraditi. I
nije proradila. Moja supruga i ja smo se ponovo privikli na
ove uslove i život je tekao dalje.
Jednoga dana sam gledao televizijski program o ''isceliteljima''.
Nisam poznavao forme alternativnog lečenja i to me je mnogo
zainteresovalo. Pošto su lekari već digli ruke od mene, rešio
sam da se obratim iscelitelju u želji da ponovo osposobim
svoju pituralnu žljezdu da proradi. Nikada se nisam lako predavao
i mada žljezda nije radila već nekoliko meseci, čvrsto sam
rešio da nadem iscelitelja i radim na tome da opet budem čitav
čovek. Tragao sam preko godinu dana.
U junu 1995. je na redovnoj kontroli hirurg pronašao tumor
na desnoj strani vrata. CAT skener i MRI su potvrdili da se
rak tiroidne žljezde proširio na limfne čvorove. Operacija
je zakazana za juli. Održavao sam svoj i moral svoje supruge
i ubedivao je da ću i kroz ovu operaciju proći uspešno i da
će ponovo sve biti dobro. Moje traženje iscelitelja je moralo
ponovo da se odloži za neko vreme.
Operacija je trajala pet sati. Napravljen je veliki rez na
desnoj strani vrata. Otklonjeno je 88 limfnih čvorova od kojih
je 22 bilo kancerozno. Operacija je bila veoma bolna i trebalo
mi je tri meseca da se oporavim. Kada sam se oporavio, ponovo
sam krenuo u potragu za isceliteljima. Čvrsto sam rešio da
se, nakon tri velike operacije u manje od četiri godine, vratim
u normalno stanje.
Moje traganje se konačno približilo cilju kada sam od NBC-a
iz Kalifornije dobio odgovor na moje pismo u vezi emisije
o isceliteljima koju sam gledao. Poslato mi je nekoliko imena
i adresa. Posetio sam one koje sam mogao, ali jedan je na
mene ostavio poseban utisak, Dr. Erik Skot Perl (Dr. Eric
Scot Pearl) iz Los Andelesa. Bio sam uzbuden! Moje traganje
je završeno. Konačno sam imao zakazano lečenje sa vrsnim isceliteljem!
U novembru 1995. smo se moja žena i ja upoznali sa Dr. Perlom.
Moja pituralna žljezda nije radila već više od godinu i po
dana. Medicinski gledano, svaka nada je izgubljena. Nakon
što sam mu objasnio svoje zdravstveno stanje, imao sam seansu.
Bio je to izuzetan doživljaj. Držao je ruke iznad moje glave.
Nakon nekoliko minuta sam osetio strahovito jaku toplotu.
Konačno sam se onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam prilično
dezorijentisan. Objasnio mi je da neko ima brze rezultate,
dok se kod drugih pokazuju kroz neko vreme. Zamolio me je
da mu pišem ili telefoniram da bih ga obavestio kako se stvari
odvijaju, jer je to jedini način da prati stvari.
U decembru 1995, odprilike tri nedelje nakon lečenja kod Dr.
Perla, počeo sam da osećam nove neobične senzacije u svom
telu. Moj doktor je potvrdio moj predosećaj da više nije potrebno
da pijem lekove i postepeno sam, pod kontrolom lekara, počeo
da se oslobadam od upotrebe medikamenata. Sada, nakon tri
meseca, prestao sam da pijem 95% lekova i moja pituralna žljezda
odlično funkcioniše. Moj doktor i ja se nadamo da ću se uskoro
osloboditi svih lekova. Svi moji rezultati su normalni. Sada
sam vitalniji nego ikada pre operacija. Odlično se osećam
i psihički i fizički. Moja supruga i ja konačno ponovo vodimo
zdrav i normalan život.
Kada sam dobio svoje najnovije rezultate, nasmejao sam se
i upitao svog lekara šta sada misli o isceliteljima. Nakon
kratkog razmišljanja je odgovorio: ''Jedino što mogiu da vam
kažem je to da se tamo dosta čudnih stvari dogada koje ja
zaista ne razumem."
Kako je vreme prolazilo, medicinski testovi su nastavljali
da dokazuju moj čudesni oporavak. Kontaktirao sam Dr. Perla
da ga obavestim o svojim rezultatima. Bilo mu je zaista drago
da čuje da sam izlečen.
Kao ocu i čoveku koji vodi sopstvenu firmu, meni je luksuz
da nadem vreme da čitam jutarnje novine, pa neka se misterije
univerzuma same razjasne. U retkim situacijama kada nadem
slobodno vreme, uvek pokušavam da shvatim sve te divne stvari
koje su se dogodile nakon moga lečenja sa Dr. Perlom. Došao
sam do zaključka da postoji mnogo čudnih pojava koje ni ja
ne razumem. Jednu stvar i moj doktor i ja sa sigurnošću razumemo,
a to je da sam izlečen toga dana kada sam imao lečenje sa
Dr. Perlom. Ja nemam potrebu da se time hvalim, ja nemam potrebu
da to dokazujem, i čini se, ja to ne moram ni da razumem.
Sve što znam je da sam ponovo zdrav i – to je bilo dugo putovanje
kući.
na vrh strane
nazad
na Metamorfoze lečenjem
----------------------------------------------------------------
ON JE SVETLOST I ZATO SIJAJU KROZ
NJEGA
Pre jedno osam godina počela sam da se osećam
kao da imam hroničan nazeb. Imala sam glavobolje, bolove u stomaku
i stalno su me boleli zglobovi. Nekih dana je bol bio jači,
nekih slabiji, ali sam se konstantno osećala bolesnom. Izgubila
sam apetit. Jelo, samo gutanje mi je predstavljalo bol. Težina
mi je pala na 33 kilograma.
Dobila sam dijagnozu da bolujem od sindroma hroničnog umora
i fibromiagrije. Moji simptomi su bili tako teški da je većina
lekara kod kojih sam bila smatrala da postoje i drugi zdravstveni
problemi. Gutala sam razne lekove protiv bolova. Pošto sam na
većinu bila alergična, stalno su mi menjali terapiju. I pored
svih lekova, nisam bila u stanju da bez pomoći ustanem sa stolice.
Imala sam tako užasne bolove da su morali da me nose do četiri
puta u toku noći pod tuš, gde bih sedela pod mlazom tople vode,
da bi mi bilo malo lakše. Nisam čak bila u stanju da odvezem
svoju decu da vide baku koja je udaljena manje od sata vožnje.
U retkim situacijama, kada bih se prisilila da vozim, morala
bih da ostanem tamo tri dana u krevetu, da prikupim snagu da
vozim nazad kući. Bilo je dana kada bih uspevala da radim par
sati, ali to se retko dogadalo.
Počelo je da mi se čini da ludim. Moj život se pretvorio u konstantni
krug bola i umora. Male stvari kao što su pranje sudova, spremanje
večere, ili čak samo ustajanje iz kreveta, za mene su postali
veliki napor i ponekad nemoguća stvar. U mojoj porodici nije
bilo lepih trenutaka. Moj osmogodišnji sin je čuvao svog trogodišnjeg
brata skoro svako veče i spremao večeru, pošto ja nisam mogla
da ustanem iz kreveta. Da nije bilo moje porodice, ne znam kako
bih sve izdržala. Da nisam imala decu, znam da bih se prepustila
smrti.
Jedne noći, dok su svi spavali, progutala sam nekoliko stotina
različitih tableta. (Nisam baš sigurna koliko ih je bilo, ne
sećam se jasno šta se dogadalo.) Kasnije sam se našla u kupatilu
kako povraćam, sva znojava. Osećala sam se kao da mi telo izlazi
iz sopstvene kože. U jednom trenutku sam počela da se molim,
“Bože, molim te pomozi mi. Ne mogu da živim ovako, ali ne mogu
ni da ostavim svoje dečake.” Stigla sam do granica svoje izdržljivosti.
Jednostavno, više nisam mogla da budem bolesna, a nisam znala
gde da se obratim za pomoć. Konačno sam zaspala tu na podu.
Probudilo me je jutarnje sunce koje je ulazilo kroz prozor od
kupatila. Nisam rekla svojim ukućanima šta se dogodilo.
Toga dana sam ostala kod kuće, bolesna i iscrpljena. Ležeći
na kauču, uključila sam televizor. Na programu je bila emisija
''Razgovori''. Nisam bila sigurna zašto, ali osećala sam da
treba da je gledam. Dr. Erik Skot Perl (Eric Scot Pearl) i grupa
lekara su diskutovali o tome kako je veliki broj pacijenata
Dr. Perla bio izlečen od teških obolenja. Neki čovek je objašnjavao
kako je posle lečenja Dr. Perla ponovo bio u stanju da koristi
nogu. TV stanica je čak prikazala video traku i fotografije
ovoga čoveka u različitim godinama starosti pre lečenja. Dr.
Perl je objašnjavao da lečenje ustvari obavlja neka “viša sila,”
koja, kako se njemu čini, izgleda da dolazi kroz njega. Znala
sam da Dr. Perl govori istinu, da stvarno postoji i da moram
da odem kod njega. Pozvala sam televizijsku stanicu i saznala
telefon njegove ordinacije u Los Andelesu. Okrenula sam telefon
i zamolila sekretaricu da mi zakaže seansu. Nisam imala novaca
za avion, ni za lečenje, čak ni mesto gde bih mogla da prespavam.
Pozvala sam svoje roditelje i ispričala šta sam videla i kako
žarko želim da odem kod Dr. Perla. Mada su bili sumnjičavi,
majka mi je obećala da će mi pomoći oko troškova i ohrabrila
me da odem. Odlučila je da krene sa mnom i šest dana kasnije
smo bile u avionu za L.A.
Vožnja taksijem od 45 minuta je izgledala kao večnost. Jedva
sam čekala da vidim doktora. Prva seansa mi je bio zakazan 4.
aprila 1995. Nikad neću zaboraviti taj dan.
Od prvog momenta sam se dobro osećala kod Dr. Perla, znajući
nekako da sam poslata njemu. Znala sam da me je Bog tamo poslao.
Prva seansa je počela u sobi u kojoj je vladao mir, sa prigušenim
svetlom. Dr. Perl je lagano stavio prst iznad moga srca, a ja
sam odmah pala u lagan san. Nisam bila sasvim uspavana jer,
bila sam potpuno svesna kretanja po sobi i zvukova koji su dolazili
iz susedne kancelarije. Dr. Perl je držao svoje ruke iznad i
iza moje glave, a ja sam osetila toplotu u čitavom telu. Osećao
se naboj energije u sobi. Moje desno koleno se na neobjašnjiv
način pomeralo više puta. (To koleno sam nekoliko godina ranije
povredila na skijanju i od tada me je uvek mučilo.) Moje ruke
su takode bile u stalnom pokretu.
U jednom trenutku me je doktor ostavio samu. Imala sam snažan
osećaj da je još neko u sobi, mada sam znala da doktor nije
tu. Onda sam čula nežan ženski glas. Rekla mi je da se zove
Persila, da je ona moj andeo čuvar. Persila mi je rekla da ću
biti izlečena. Mada nikada ranije nisam videla andela niti mi
se obratio (barem ne da sam ja bila toga svesna) znala sam da
ću ozdraviti. Lekari su uradili sve što su mogli, ali prisustvo
Persile mi je svedočilo da moj život ponovo počinje. Telo mi
je opet postalo vrelo. Najbolniji delovi moga tela su goreli,
da bi zatim bili ugodno topli. Osećala sam se mnogo bolje. U
jednom trenutku sam osetila da Dr. Perl stoji sa moje leve strane,
ali kada sam otvorila oči shvatila sam da niko nije mogao tu
da stoji jer je sa te strane sto za tretman bio naslonjen na
zid. Neko ko je delovao vrlo umirujuće je stajao tu, bilo kako
bilo, i niko me ne može ubediti da posumnjam u to.
Moja druga seansa, 5. aprila je bila podjednako uzbudljiva.
Persila je ponovo došla. Upitala sam je za ime andela koji radi
kroz Dr. Perla, a ona je jednostavno rekla, “andeo iscelitelj”.
Ponovo, neki delovi moga tela su postali vreli, a zatim ugodno
topli. Nekoliko puta mi je Persila ponovila da ću biti izlečena.
Posle lečenja sam se osećala zbunjeno. Telo mi je bilo toplo
a noge su mi bile roze, kao da sam izašla iz saune. Bila sam
tako puna energije nakon lečenja Dr. Perla da smo majka i ja
rešile da idemo u kupovinu. Iznenada sam čula svoju majku kako
me moli da usporim. To je bio šok za obe, jer nakon 7 godina
moje bolesti, svako je morao da usporava zbog mene.
Kod treće seanse sam odmah ušla u lagan san, skoro pre nego
što je Dr. Perl ušao u sobu. Andeo mi je rekao da će raditi
na uzročniku mojih jakih glavobolja, koje su me ubijale. Rekla
je da će ih toga dana izlečiti. Osetila sam toplotu, prvo u
desnom obrazu a zatim na čitavom licu. Rečeno mi je da sam bila
ispunjena ljubavlju, mirom i spokojstvom.
Za vreme četvrtoe seanse andeli su me obavestili da sam izlečena
i da ću postepeno da vidim promene. Dali su mi poruke za mog
oca i maćehu. Pokazali su mi i neku divnu kapiju za koju predpostavljam
da je ulazak u Raj. Videla sam figure nekih ljudi, ali ne lica.
Pevali su svuda oko mene, cveće je bilo u bojama koje nikad
ranije nisam videla i svi su bili srećni. Jadnostavno sam znala
da svako od njih zna smisao svog postojanja i da svako ima svoj
zadatak. Posavetovali su me da provodim više vremena sa svojim
sinovima, naročito sa starijim. Persila mi je rekla da ostanem
u vezi sa njom. Obećala je da će uvek biti tu.
Prošlo je već skoro godinu dana od mog odlaska kod Dr. Perla,
a moj život se i dalje menjao. Sada sam više u kontaktu sa svojim
andelima, odlazila sam povremeno kod Dr. Perla, samo u posetu.
Život mi se vratio u normalu, prilično brzo i kompletno. Sada
radim puno radno vreme, vodim sopstveni biznis, a uveče se vratim
kući i spremam večeru za porodicu. Imam normalnu težinu i svakog
dana radim vežbe. Ako se možda pitate, ako slučajno nisam bila
dovoljno jasna, želim da znate da sam izlečena. Nisam u fazi
oporavka; potpuno sam zdrava. Što je još važnije, vraćen mi
je moj život! Posle svih tih godina, moja deca ponovo imaju
svoju majku
Dr. Perl je zaista talentovan. On je dobar čovek, pun ljubavi.
Pomogao mi je da poštujem blagoslove koje sam dobila. Ne bih
bila u stanju da nadem sreću ni bilo kakav smisao života kada
je sve na šta sam mogla da se koncentrišem bila borba sa bolešću.
Zahvaljujući njemu, uspela sam da povratim svoju porodicu, smisao
svog postojanja, sreću, svoj život. Ne postoje reči koje mogu
da objasne tu radost!
Moja osećanja prema Dr. Perlu najbolje mogu da se objasne
rečenicom koju mi je jedan od andela rekao:
“Pošto je on svetlost, oni sijaju kroz njega.”
Ljudi mogu da pričaju, ljudi mogu da se pitaju, ljudi mogu
da diskutuju da li se ovakva lečenja zaista dogadaju, da li
predstavljaju svest iznad materijalnog sveta, da li bi se
i onako dogodila i da li zaista postoje andeli. Nek mene pitaju,
ja znam.
na
vrh strane
nazad
na Metamorfoze lečenjem
----------------------------------------------------------------
ANĐEO U MOJOJ KUHINJI
Teško mi je da odlučim odakle da počnem priču. To je bio dugi
put sa mnogo skretanja i vraćanja.
Imala sam 30 godina i bila sam majka predivnog, sasvim zdravog
i vrlo aktivnog dečačića od osamnaest meseci. Imala sam posao
i činilo mi se da uživam u njemu i muža koji me je voleo,
pazio i podržavao. Imala sam sve osnove za dobar i srećan
život. Kada se osvrnem na ta vremena, sećam se da sam smatrala
da živim ne može biti bolje. Išla sam blaženo kroz život negirajući
sudbinu, kao većina ljudi, a to negiranje je bilo na neki
način garancija moga mira. Nikada nisam ozbiljno razmišljala
o smrtnosti. Nisam ni imala pojma da će moj život da se promeni
– skoro tako žestoko kao da sam udarila u zid pri vožnji od
90 milja na sat.
Sećam se da sam se ubedivala sa svojom doktorkom jer sam želela
da se uradi mamogram. Ona je oklevala govoreći: "Žene
od trideset godina nikada ne dobijaju rak dojke". Ja
sam predosećala da nešto ozbiljno nije u redu. Na kraju krajeva,
to je moje telo, tako da sam insistirala sve dok doktorka
nije popustila i pristala da me pošalje na analizu. To je
bilo prvi put u životu da sam se borila i izborila za sebe.
I, dragi moji, da li sam dobila nagradu za tu lekciju? Dobila
sam dijagnozu da imam rak dojke. Imala sam operaciju i 15
od 22 limfna čvora ispod moje miške je bilo maligno.
Kada smo moj suprug i ja napustili bolnicu bili smo očajni.
Nikada do tada se nisam osećala tako samom i napuštenom. Osećala
sam da to neće da izade na dobro. Bila sam ubedena da ću uskoro
umreti. Vozili smo kući ćuteći. Samo su naši povremeni jecaji
prekidali tišinu. Odjednom kao da se energija u kolima promenila.
Moj muž je počeo da priča kao da ga je neko navodio na to,
kako ćemo se mi boriti. I drugi ljudi su uspevali da pobede
rak, tvrdio je on, pa ćemo i mi. Uradićemo sve što je potrebno
da se zajedno izborimo i pobedimo. Na svu sreću moj pesimizam
je bio kratkog veka zahvaljujući mome mužu i mojoj porodici.
I mada sam tada verovala da je moj muž taj koji će me spasti,
sada znam da sam se izborila sopstvenom snagom, nadom i verom
i spasla samu sebe.
Odbijala sam da dozvolim da taj rak utiče na moj život. Morala
sam da vodim porodicu, podižem decu i živim svoj život. Od
tog momenta smo započeli rat na svim frontovima. Odlučili
smo da pronademo sve različite opcije koje postoje, kako u
medicini tako i u takozvanim ''alternativnim'' pristupima.
Odlazili smo samo kod doktora i ostalih medicinskih radnika
koji su imali otvoren pristup, koji su nam davali informacije
i pokazivali da im je stalo do nas. Uvek smo insistirali da
nam se tačno kaže šta se dešava i zašto, na osnovu čega bi
mogli da donosimo odluke.
Dok smo prolazili kroz sve to, potražili smo podršku od svih
koje znamo i zamolili ih da se pomole za nas. Prijatelji i
familija su bili na našoj strani. Neverovatno je kako ti se
ljudi nadu onda kada su ti potrebni. Mnogo sam naučila o božanskom
u ljudima. Naučila sam kako je neophodno za opstanak čovečanstva
da se širi ljubav. Počela sam da osećam ljubav u svome srcu
i nadu koja me je održavala da istrajem na ovom putu. Svakoga
dana su mi se budile misli kako su čuda moguća i kako je i
sam život čudesan. Počela sam sve više da preispitujem svoj
dotadašnji način razmišljanja. Našla sam da način na koji
razmišljam u mnogome utiče na moje zdravlje. Preispitavala
sam se zašto bih bila realistična i očekivala negativan ishod
umesto da očekujem pozitivan. Opredelila sam se da očekujem
pozitivan ishod.
Počela sam da tražim više od života. Uvek sam molila svoga
Boga da mi pokaže pravi put i da mi udeli sredstva koja su
mi potrebna. Imala sam puno hemoterapija, čak i transplataciju
kičmene moždine. To su sve bili darovi od Boga. Htela sam
više, i to me je navelo da tražim pomoć od ''iscelitelja''.
Uvek su me zanimala misteriozna lečenja i počela sam da tragam.
Jednog jutra sam igrom slučaja na televiziji videla Dr. Erika
Perla (Dr. Eric Pearl) i neke njegove pacijente. Čini mi se
da je tema bila alternativno lečenje. Dirnula me je njegova
nežnost i skromnost. Njemu je istinski podaren dar da leči.
On ne zna zašto je baš on odabran i otkuda dolazi taj dar.
- "Zovite ga Bog, Ljubav ili Univerzum," kaže on.
Bilo kako bilo, snaga lečenja deluje kroz njega. Njegovi pacijenti
imaju izlečenja za kakva se nije čulo do današnjih dana.
Kada sam prvi put srela Dr. Perla, bila sam iscrpljena hemoterapijom.
Ne samo da su mi bila neophodna kolica da se krećem od mesta
do mesta, nego sam bila i prikovana za krevet. Provela sam
sedam meseci u bolnici u izolaciji, dok su lekari pokušavali
da osmisle kako da poprave moju krvnu sliku koja se u poslednja
dva meseca drastično pogoršala i izgledalo je da se neće pomeriti
sa te tačke. Jedino što su znali sa sigurnošću je bilo to
da mi je potrebna transfuzija svakog drugog dana da bih opstala.
Da stvar bude gora, imala sam otoke i crvenilo kože. Čvrsto
sam rešila da izadem iz bolnice za svoj prvi zakazani termin
lečenja ... i tako sam i uradila. Moje lečenje je počelo onoga
dana kada su me moj muž i sin izvadili iz bolnice i odgurali
u kolicima kod Dr. Perla. Od tog dana nadalje stvari su čudesno
krenule na bolje.
Kako je Dr. Perl pomerao ruke iznad moga tela osećala sam
toplotu. Videla sam mnogo živih boja, belu zvezdu i jaku belu
svetlost. Osim toga, videla sam predivnu intenzivnu ljubičastu
svetlost, ljubičastu boju kakvu nikada do tada nisam videla.
Osećala sam nevidljive ruke koje me dodiruju lekovitim dodirom.
Mogla sam da osetim prisustvo ljupkih, veselih bića. Činilo
mi se kao da andeli imaju žurku svuda oko mene. Pošto nisam
osoba koja redovno vida andele, ovo je za mene bio izuzetan
doživljaj. Poželela sam da ustanem i pridružim se njihovoj
zabavi. Osećala sam kako mi se srce otvara u čežnji za svakom
mogućom emocijom. Jedini momenat u mom života kada sam se
slično osećala je kada sam radala svoga sina.
Posle kratkog vremena sam čula jednog od andela kako mi nežno
govori: "Završena si." Upravo tada, Dr. Perl je
završio rad na meni, kao da je i on čuo andela. Ti ljupki
andeli su ponovo došli kada sam imala sledeće dve seanse.
(Imala sam tri seanse sa razmakom od po tri dana i svaka je
bila podjednako lepa kao i predhodna.) Ne govoreći ništa,
andeli su me ispunjavali mirom, ljubavlju, radošću, razdraganošću
i nadom, a to je bilo sve što mi je trebalo u životu. Za vreme
tih lečenja sa Dr. Perlom, ti andeli su mi omogućili da osećam
nešto što jedino mogu da objasnim kao životna energija; bilo
je to kao zujanje i hujanje moga bića.
Andeli su ostali sa mnom nekoliko meseci, svakoga dana. Oni
su prosvetlili moj put, lečeći me i učeći me da vidim jasnije
šta su moje potrebe, da postanem zdrava, snažna osoba kakva
sam danas. Dolazili su mi u snu i na javi. Nekada bih ih videla,
a nekada bih ih osetila. Uvek su mi davali odgovore koji su
mi bili potrebni i ja sam večno zahvalna za taj dar.
Više ne vidam te andele, mada sam sigurna da bdiju nada mnom.
Ranije sam unapred znala kada ću videti andele jer su najavljivali
svoj dolazak božanstvenim mirisom vanile koji bi uspunjavao
vazduh. Mislim da je razlog što ih više ne vidim to što jednog
dana nisam osetila miris vanile i kada sam ušla u kuhinju
prenerazila sam se kada sam neočekivano ugledala jednog od
andela kako stoji na mestu gde ja obično stojim kada spremam
večeru. Iznenadena, zvučno sam udahnula vazduh. U redu, priznajem,
zinula sam od zaprepašćenja. Nisam to želela, ali zatekao
me je nespremnu i sada to ne mogu da popravim. Andeo je nestao
verovatno zato što nije želeo da me plaši, i nikada se više
nije vratio. Bila sam razočarana jer nikada više nisam videla
andele. I moram da vam kažem, zaista mi nedostaje što ih više
ne vidim oko sebe.
Od mog prvog lečenja sa Dr. Perlom i andelima koji rade sa
njim meni više nisu bile potrebne transfuzije svakog drugog
dana koje su ranije bile neophodne za moj opstanak. Ni invalidska
stolica mi više nije bila potrebna. Ni jedan jedini put. Čak
sam se sama odvezla kolima na treću, završnu seansu sa Dr.
Perlom i od tada nastavila da se oporavljam.
I nakon što je poslednji andeo otišao, nastavila sam da jačam,
da poboljšavam svoje zdravlje i opšti kvalitet života. Ponovo
obavljam nabavku, čistim i kuvam za svoju porodicu svakoga
dana, a da ne pominjem razvoženje mog devetogodišnjeg sina
po gradu i prihvatanje uloge domaćina njegove skautske čete.
To je velika promena za ženu koja je do pre kratkog vremena
bila vezana za krevet. Lečenja sa Dr. Perlom su mi dala širinu
i omogućila mi da naučim mnoge stvari. Moje emocije su sada
mnogo dublje, mnogo iskrenije. Podaren mi je snažan osećaj
za ljubav, ne samo za svoga supruga i sina, nego i za čitav
svet. Možda je odlazak andela njihov način da mi daju do znanja
da sam spremna da se sama u potpunosti oporavim, da sam spremna
da brinem o sebi i o svojoj porodici kao što sam to uvek ranije
radila.
Ja sebe vidim kao borca, a to je više nego neko ko je jedva
preživljavao za vreme svoje bolesti, to je onaj ko je imao
hrabrosti da nastavi da živi. To znači da je uživao u porodici
i prijateljima, umeo da deli ljubav, bio otvoren za sve mogućnosti,
nadao se i uvek bio iskren iz dubine svoga srca.
Sada imam 37 godina. Kao što rekoh, bio je to dugačak put.
Odbacila sam rak u deliću sekunde ali ću večno pamtiti lekcije
koje sam naučila o sebi i o životu, kao rezultat moga iskustva.
I uvek ću imati tu privilegiju da se osećam istovremeno srećno
i tužno kada osetim miris vanile.
na vrh
strane
nazad
na Metamorfoze lečenjem
----------------------------------------------------------------
ČUDO U MERLOZ PLEJSU
Dr. Perla sam sreo 3. oktobra 1994. godine. I taj dan je za
svagda promenio moj život.
Roden sam sa urodenim defektom. Kada sam dolazio na svet doktor
je prerano presekao moj pupčanik. Jedno vreme nisam disao, koža
mi je postala ljubičasta i doktore je spopala panika. Kao rezultat
ove traume jedan deo moga mozga je prestao da funkcioniše i
desna strana moga tela od struka na dole se nije pravilno razvijala.
Moja desna noga je bila nekoliko santimetara kraća nego leva;
osim toga, moj desni kuk je bio mnogo viši. Zbog ovog deformiteta
sam hramljao i veoma teško se kretao, zabacujući desni kuk unapred
pri svakom koraku koji napravim. Osim toga, zbog razlike u dužini
nogu nisam mogao da stojim uspravno. Radi održavanja balansa,
moje desno stopalo se okrenulo na unutra i oslanjalo se na levo,
tako da su moje dve noge služile kao jedna velika noga koja
drži ravnotežu i težinu gornjeg dela moga tela. Da ne bih pao,
moja leda su bila pogrbljena unapred kao da nameravam da skočim
u bazen. Zbog ovakvog položaja sam još kao dete počeo da imam
probleme sa ledima.
Do svoje četrnaeste godine sam već bio kod 20 doktora ne bi
li mi pomogli. Imao sam operaciju na desnom skočnom zglobu da
bi produžili nogu. Ona nije promenila ni način mog hoda ni održavanja
ravnoteže. Nosio sam ortopedske cipele, specijalno konstruisane
ortopedske cipele i metalne štake, a nijedno od tih “pomagala”
mi nije izlečilo bol u ledima niti u najmanjoj meri popravilo
moje stanje. Uskoro sam počeo da dobijam grčeve u desnoj nozi.
Oko četrnaeste godine grčevi su postali užasno jaki, a posle
njih bolovi u ledima bi trajali danima. Posebno me je bilo stid
kada bi se ti grčevi dogodili pred drugovima…a još više ako
bi se to dogodilo pred ljudima koje ne poznajem. Zato sam, protiv
svoje volje, otišao kod neurologa. On mi je prepisao neke lekove
da proveri da li će ublažiti spazam. Nikad ga nisu umanjili.
Ustvari, čini mi se da su ga pojačali. Osećao sam da mi popušta
intelekt – da ne pomenem da sam se osećao mamurno. Brzo sam
odustao od tih lekova.
Kasnije, iste godine, poslat sam kod drugog lekara. Ubedivali
su me da će mi on konačno pomoći. Bio sam tako uzbuden! Konačno,
možda je to lekar koji će učiniti da ne budem tako različit
od drugih. Otišao sam sa ogromnim nadama i očekivanjima, a vratio
se bedniji nego ikada. Ne samo da mi je rekao da on ništa tu
ne može da pomogne, nego mi je još i oslikao crnu sliku moje
budućnosti. Rekao mi je da ću uvek imati problema sa ledima.
Ustvari, rekao mi je da će se problemi pogoršavati sa starenjem
i da će kosti da mi se deformišu, da ću završiti u invalidskim
kolicima.
To mi je bilo najduže putovanje do kuće. Nadam se da ću jednom
uspeti da to zaboravim. Toga dana sam doneo važnu odluku: više
nikada neću zbog ovog problema ići kod lekara. Naći ću neki
način da prihvatim svoju sudbinu i izmirim se sa svojim telom.
Prošlo je 13 godina. Pomenuo sam jednoj prijateljici da sam
imao užasne bolove u ledima. Rekla mi je da zna sjajnog kiropraktora.
Imala je težak saobraćajni udes pre par godina pa je i ona imala
jake bolove u ledima. Od kako je bila kod tog kiropraktora,
više nema bolova. Odlučio sam da ga proverim.
Zakazao sam za 3. oktobar, posle mnogo oklevanja, i taj dan
je konačno došao. Ušao sam u njegovu ordinaciju, sedeo i čekao
dok me njegov asistent nije odveo u njegovu sobu. Kiropraktor
je ušao. Njegovo ime je bilo Dr. Erik Skot Perl (Dr. Eric Scot
Pearl). Instktivno sam osetio da sam na pravom mestu u pravo
vreme.
Postavio mi je nekoliko pitanja, pogledao moju kičmu i nežno
namestio moj vrat, rekavši mi da dodem ponovo za dva dana. Osećao
sam se malo bolje, ali nije to bilo ništa što bi uzdrmalo svet.
Leda su me i dalje bolela.
Nakon dva dana sam ponovo otišao. Ponovo je pogledao moju kičmu
i malo podesio moj vrat. Onda mi je rekao da se opustim i zatvorim
oči. To sam i učinio. Iznenada je moje desno stopalo počelo
da kruži samo od sebe. Pokušao sam svesno da ga zaustavim, ali
je ono nastavilo da kruži. Onda mi je došla u svest misao da
treba da pustim da radi šta hoće. To je trajalo par minuta,
a onda se konačno ponovo vratilo na unutra, oslanjajući se na
moje levo stopalo baš kao i uvek do sada kada sam stajao.
Sećam se da mi je bilo vruće, kao da se temperatura u sobi povećala
za 10 stepeni. Osećao sam tu energiju dole oko mišića na desnom
listu i počeo da osećam moje desno stopalo kako se ponovo okreće
na napolje, vrlo lagano. Šta se sad dogada? Čudio sam se, bio
sam zaprepašćen. Osećao sam kako nevidljive ruke okreću moje
stopalo, mada ih uopšte nisam osećao kao ruke. Osećao sam se
dobro. Osećao sam se odlično. Bio sam sasvim smiren. Ovaj proces
je trajao oko 30 sekundi. Sećam se da me je tada Dr. Perl blago
gurnuo. Bio je vrlo nežan, a ipak je taj iznenadni povratak
u stvarnost došao kao šok.
Ispričao sam mu šta sam osetio i doživeo. Tada me je zamolio
da ustanem. To je bilo čudo! Ustao sam i bio sam visok 180 santimetara.
Stajao sam viši i praviji. Kada sam pogledao prema podu (koji
je bio mnogo dalje nego što sam ja navikao) video sam da mi
je desno stopalo ispravljeno, baš kao i levo. Bio sam stabilan,
a moje desno stopalo nije više bilo okrenuto na unutra oslanjajući
se na levo. Prvi put u svom životu sam imao dve nezavisne noge.
Čvrsto sam zagrlio Dr. Perla.
Otišao sam sa ogromnim osmehom na licu. Seo sam u kola i skrenuo
levo od Melroz Plejsa. U glavi sam ponavljao film kako se moje
stopalo ispravlja. Da li se to stvarno dogodilo? Činilo mi se
kao da sanjam. Više ništa nije izgledalo isto kao ranije.
Kada sam izašao iz Los Andelesa, skrenuo sam prema Laurel Kanjonu
da idem u Veli. Nisam više mogao da kontrolišem svoje emocije
i morao sam da se zaustavim sa strane puta. Briznuo sam u plač.
Nemam pojma koliko vremena sam sedeo tu pored puta plačući.
Jedino sam znao da mi je konacno neko vratio ono što mi je bilo
otrgnuto: nadu. Bio sam izgubio svaku nadu kada mi je bilo 14
godina, a onda sam je ponovo pronašao u ordinaciji Dr. Perla
posle trinaest godina. Dok sam sedeo i plakao ceo moj život
je protekao pred mojm očima.
Doživeo sam radost kakvu nisam verovao da je moguća. Bio sam
u miru sa svojim telom, u miru sa celim svetom, a Dr. Perl
je bio taj koji mi je to poklonio. Kasnije sam otkrio da se
takva lečenja često dešavaju u njegovoj ordinaciji. Iz razgovara
sa Dr. Perlom to nikada ne biste saznali, jer i njega svako
to neverovatno izlečenje zaprepasti. Njegova ljubaznost, briga
i talenat za lečenje su mi pružili nešto što nikada nisam
očekivao. Kroz te ruke podareno mi je čudo.
Albert Ajnštajn je rekao da postoje dva načina da se gleda
na život: Čovek ili može da veruje da ne postoje čuda, ili
može da prihvati da je sve čudo.
O, uzgred budi rečeno…više nemam bolove u ledima.
na vrh strane
nazad
na Metamorfoze lečenjem
------------------------------------------------------------------
DAMA U BAŠTI
Kada mi je bilo 11 godina, jednog jutra sam se probudila u panici.
Bila sam užasno vrela i jedva sam disala. Kada sam digla ruku
da obrišem znoj sa lica, shvatila sam da ne samo da su moje
ruke bile dva puta deblje od otoka, nego i moje lice i jezik.
Jedva sam raspoznavala svoju majku koja je stajala ispred mene
jer su mi oči bile skoro sasvim zatvorene od otoka. Pokušavala
je da mi da neki lek. Ovo nije bilo prvi put da se tako nešto
dogada, ali nikada ranije nije bilo tako strašno. Majka me je
stavila u auto i odvezla u hitnu pomoć. Bila sam užasno uplašena,
mislila sam da ću sigurno umreti. Mama je ponavljala: "Ne
brini, ljubavi, biće sve uredu. Mi smo svi uz tebe i pomoći
ćemo ti." Ona je medicinska sestra; to joj je posao da
umiri ljude. Ali meni je bilo sve gore.
Sledećih par dana sam provela u krevetu, a noći sa mamom u hitnoj
pomoći, gde ona radi. Bila sam sva u plikovima i ranama, od
kojih su neke bivale sve gore. Svi zglobovi su mi bili natečeni,
celo telo me je bolelo. Doktori nisu znali da postave dijagnozu;
nikada nisu videli dete sa toliko čudnih simptoma istovremeno.
Poslali su me kod specijaliste. Mesecima sam bila podvrgavana
raznim testovima i pila razne lekove, da bi konačno zaključili
da bolujem od reumatičnog artritisa i raznih obolenja vezivnog
tkiva. Doktor je rekao da može da bude i lupus, ali test nije
bio pouzdan. Pitate se kakvo lečenje je predlagao? Deset, da,
10 bajer aspirina dnevno u periodu od šest nedelja, da ne budem
izložena stresnim situacijama i da se fizički ne naprežem!
Prošlo je nekoliko godina, naučila sam da prihvatam bol i, što
je još gore, navikla sam na odgovor: "Mi ne znamo šta je
to." Naučila sam da se smejem i pravim šou za sve. To je
mnogo teže nego što to ljudi misle, i naravno, ne može večno
da traje. Kao što sam rekla, ovo stanje je trajalo nekoliko
godina, tačnije, do moje 20. godine, Bila sam iscrpljena, depresivna,
morala sam svakog jutra da prisiljavam sebe da ustanem i idem
na posao. Ponavljam, bila sam kod nekoliko različitih lekara
koji su sada govorili da bolujem od teške depresije. U sledećih
nekoliko godina sam isprobala nekoliko različitih lekova za
depresiju, koji su mi malo olakšavali život, ali nisu popravili
moje zdravstveno stanje. Kada se svega setim, jasno mi je zašto
sam bila depresivna. Bili biste i vi da ste se svakoga dana
osećali tako bolesno. Konačno sam otišla kod lekara koji je
radio testove zasnovane na istoriji bolesti od mog detinjstva
i shvatio da ja nisam samo jednostavno u depresiji, nego da
se ispostavilo da je moja ranija dijagnoza da imam lupus bila
tačna. Ponovo sam bila podvrgnuta žestokoj kombinaciji lekova,
a nijedna od njih nije pomagala više od par nedelja.
Sledeće što sam uradila, otišla sam kod reumatologa. Pokušali
smo druge lekove. Od nekih mi je bilo muka, od drugih sam dobijala
osip i konačno, neki su počeli da deluju. To je bila kombinacija
Plaginila, 200 mg, tri puta dnevno; Lodina, 800 mg; i povrh
svega toga Tagameta, 400 mg, dva puta dnevno. To je bila terapija
koja je konačno davala najbolje rezultate. Pored toga što je
bila veoma skupa, na moju žalost i žalost moje majke, ova kombinacija
lekova nije delovala za dugo. Mada ne postoji lek za lupus,
moja majka je počela da traži neko trajnije rešenje. Jednog
dana je gledala televizijsku emisiju Sali Džesi Rafaela (Sally
Jessy Raphael) i videla iscelitelja, Dr. Erika Perla (Dr. Eric
Pearl). Pre nego što mi je bilo šta rekla, organizovala je sve
što je bilo potrebno da odem kod njega. Tek kada smo krenule
na put od 6 sati vožnje, rekla mi je da je alternativni lekar,
da neće ni da me dotakne, a da ću se osećati bolje. Smejala
sam joj se i ozbiljno joj posavetovala da ode kod nekog psihijatra.
Odgovorila je: "Šta možeš da izgubiš?" Kako bih mogla
to da demantujem, posle svega kroz šta sam prošla? Osim toga,
ona me je dovoljno poznavala i to mi je rekla kada smo već bile
na pola puta.
Stigle smo za moj termin zakazan za 11, a ja sam razmišljala:
''Ovaj tip je sigurno prevarant.''. Da li vam se čini da sam
bila skeptična? Ušle smo i popunile formular. Ubrzo posle toga
me je Keti, recepcionista, uvela u sobu za lečenje. Tamo se
nalazio sto na koji treba da se legne, prigušeno svetlo, zvuci
okeana koji su se čuli iz daljine. Keti me je zamolila da skinem
cipele, legnem i opustim se. Lako je njoj da kaže. Pokušala
sam, ali mi nije polazilo za rukom.
Dr. Perl je ušao par minuta kasnije i, što me je iznenadilo,
izgledao je prilično normalno. Razgovarali smo par minuta o
mojim zdravstvenim problemima, posebno o mojim rukama. Rekao
mi je da dignem jednu ruku. Stavio je ruke oko moje ruke, ne
dotičući me. Počeo je da pomera ruke u laganim kružnim pokretima.
Uplašila sam se jer sam osetila strujanje oko moje ruke i jak
miris cveća. Miris cveća kakav nikada ranije nisam osetila.
Pomislih: ''Dobro, ovo je zaista čudno. Ruke mu se kreću suviše
sporo da bi izazvale strujanje vazduha. A šta sa cvećem? Kako
to radi? Tada se premestio na moju drugu ruku, i osetila sam
isto strujanje. Zamolio me je da zatvorim oči, a sve što sam
bila u stanju da smislim je bilo: ''On je ludak, a ja sam očigledno
blesava! ''
Zatvorila sam oči, a on se polako šetao okolo, radeći to ko
zna šta, to što on već radi, a to strujanje je pratilo njegove
ruke. Ono što se tada desilo me je stvarno uzdrmalo. Kada sam
raskolačila oči, Dr. Perl me je upitao: "Šta se desilo?"
Nisam se usudivala da kažem. Rekoh: "Ništa". Ono što
sam zaista želela da kažem je bilo: "Miči se od mog skočnog
zgloba, postaje vrelo!" Na svom levom članku nosim kamen
za lečenje koji mi je poklonio doktor Indijanac iz Otmana u
Arizoni, i svaki put kada bi mu Dr. Perl prišao, zglob bi mi
bio vreo. To mi je bilo čudno i nije mi se svidalo.
Do kraja seanse nisam mogla da se opustim. Kada je konačno završio,
pitao me je da li sam bilo šta doživela. Rekla sam mu za strujanje
i miris cveća. Pitao me je da li znam otkuda miris cveća. Rekoh:
"Od vas." Rekao mi je da ne misli da je to njegov
miris, pa sam upitala da li smem da ga pomirišem. "Da,"
nasmejao se i nagnuo prema meni. Definitivno, on nije mirisao
na cveće, a što je još čudnije, miris je lagano nestajao.
Napravio je par beleški i rekao mi da izadem kada budem spremna
za to. Izašao je iz sobe. Verovatno sam ostala tamo 10 - 15
minuta tražeći fen, mirišljave štapiće, nešto, BILO ŠTA, što
bi objasnilo strujanje i miris. Čak sam skinula i sliku sa zida,
pomerala nameštaj (što mu još uvek nisam priznala). Ništa nisam
uspela da nadem. Tek tada sam bila ubedena da mora da sam luda.
Kada sam odlazila razmenila sam samo par reči sa doktorom. Žurila
sam da odem. To je bilo najčudnije iskustvo u mom životu. Mama
i ja smo se vozile kući. Najveći deo puta sam spavala, a kada
sam se probudila, ruke me više nisu tako bolele. Mislila sam,
samo mi se pričinjava.
Sledeće nadelje je uglavnom sve bilo kao i obično, uzimala sam
svoje lekove, i to je to. Počela je da mi se vrzma po glavi
misao o ponovnom odlasku kod Dr. Perla. Stvarno nisam želela
da idem, ali smo se sledeće nedelje ponovo spakovale i krenule
u Kaliforniju. Na sledeću zakazanu seansu sam otišla prilično
nervozna. Opet me je Keti uvela. Skinula sam cipele, popela
se na sto i, na moje veliko iznenadenje, odjednom sam bila relaksirana.
Ušao je Dr. Perl, porazgovarali smo par minuta o tome kako se
osećam, što je bilo 'nešto bolje nego obično'. Onda me je zamolio
da zatvorim oči i da se opustim. Spremao se da počne.
Zatvorila sam oči i odjednom sam osetila neopisivu smirenost.
Osećala sam strujanje oko moje glave i apsolutno božanstven
miris tog cveća. ''Odakle to dolazi?'' , upitala sam se i u
tom trenutku se pojavila žena. Nisam mogla da joj sagledam lice,
samo njenu belu haljinu i tamnu kosu koja leprša na vetru. Stajala
je iznad mene u predivoj bašti punoj cveća i ponudila mi svoju
ruku, kao da hoće da kaže, “Prihvati moju ruku i kreni kroz
baštu,” mada mi nije ništa govorila, barem ne rečima. Nisam
mogla da otvorim oči. Više nisam bila svesna Dr. Perlovog prisustva
u sobi, ili ja nekako više nisam bila u sobi? Neverovatno! Poželela
sam da odem. Pružila sam ruku, osetila kako me je povukla. I
bum! Bila sam tamo sa njom u bašti. Zatim, isto tako iznenadno
kako se pojavila, tako je i nestala.
Moje oči su se otvorile širom, a Dr. Perl je završio. Pitao
me je da li je sve u redu. Bila sam tako preplašena da mu nisam
rekla šta se dogodilo. Samo sam želela što pre da odem. Izašao
je iz sobe, ali ovaj put nisam ništa pretraživala. Samo sam
izašla. Zatekla sam ga kako razgovara sa mojom majkom. Mislim
da ni jednom od njih nisam rekla ni reč. Samo sam zaglavila
na vrata. Mama je krenula za mnom. Izašla sam i briznula u plač.
Nisam mogla da joj ispričam šta se dogodilo, nikome nisam mogla
da ispričam šta se dogodilo. Šta bi moja majka pomislila, još
gore, šta bi ljudi mogli da pomisle? Bila sam prestrašena, sama
sa svojim mislima da sam zaista poludela. Otišli smo do hotela
gde smo prenoćili tu noć. Trebalo je da imam poslednju seansu
sledećeg dana. Te večeri sam bila vrlo ćutljiva.
Sledeće jutro je brzo došlo. Otišla sam na zakazano lečenje,
mada zaista nisam želela. Bilo me je strah. Za vreme čitave
seanse, jedino što sam mogla da mislim je bilo: ''Kada će već
jednom da se završi?'' I ustvari, završilo se veoma brzo. Mislim
da je Dr. Perl mogao da oseti da nešto nije u redu. Načula sam
kako govori mojoj majci, koja je besomučno pokušavala da zakaže
sledeći termin, da me ne dovodi, osim ako ja budem to tražila.
Rekao joj je da mu se čini da ja ne želim da budem tu i da izgleda
da se ne osećam ugodno na lečenjima. Bio je u pravu. Kada smo
odlazili, ljubazno sam mu se zahvalila i krenule smo nazad kući.
Nisam bila spremna za sve to. Sledeća dva dana sam provela pretražujući
po svim radnjama u Bulhed Sitiju u Arizoni da nadem takvo cveće.
Morala sam da ga pronadem, ili barem da opet osetim isti miris.
Činilo mi se da će to, ako ga pronadem, biti dokaz da nisam
izgubila razum. A onda, šta bi dokazivalo to ako ga ne pronadem?
Koliko god da sam se trudila, nisam ga pronašla. Niko u svim
tim radnjama nije mogao da ga prepozna iz mog opisa, nikome
takav miris nije bio poznat. Čini se da takvo cveće ne postoji
na zemlji. Prošlo je skoro nedelju dana pre nego što sam ja
počela da pričam šta se dešavalo u ordinaciji Dr. Perla, a da
pri tome ne plačem. (Obzirom da sam bila okoreli ateista, to
je uzdrmalo moje ubedenje iz korena.) Ustvari, kada sam počela
da pričam o tome, otkrila sam da mi je to bilo veliko olakšanje.
Neki ljudi su me gledali zabezeknuto dok sam govorila, ali nisam
mogla da dopustim da me to spreči da nastavim. Ljudi treba da
znaju da takve stvari postoje. Da me majka nije odvela u Los
Andeles, ne znam u kakvom bi stanju danas bila. Nadam se da
će ove moje reči pomoći nekom drugom. Posle tri lečenja sa Dr.
Perlom, moje stanje se popravilo stoprocentno. Sada mogu da
radim stvari za koje sam mislila da nikada neću biti u stanju
da radim. Mogu da ustanem iz kreveta bez ikakvih problema, a
taj proces je nekada zahtevao nekoliko sati. Mogu da otvorim
tegle, čak i neke koje moj mladić ne može da otvori! Mogu da
hodam i radim vežbe a da mi se pri tome ne čini da ću da se
raspadnem. Šta više, mogu da nosim i svoj nakit jer mi ruke
i zglobovi više ne otiču. Što je najlepše od svega, više ne
treba da gutam lekove.
Znate, mame ponekad znaju neke stvari bolje nego što mi mislimo.
Moja je očigledno znala. Dok sam ja trčala okolo pitajući se
da li sam luda, ona se raspitivala i pronašla da se po čitavoj
Americi rade istraživanja ovih lečenja koja Dr. Perl. radi.
Mnogo mi je lakše da se ne osećam ludom kada znam da nisam jedina
koja je videla te andele i koja je šetala po cvetnoj bašti na
nebu. Nadam se da ću jednom naći način da joj zahvalim što ga
je pronašla, što me je vozila 6 sati do tamo i 6 nazad i što
nije izgubila nadu u trenutku kada sam ja izgubila svaku nadu.
Ne znam kako da objasnim to lečenje, ne znam ni kako da ga nazovem.
Jedino što mogu da vam kažem je da je efikasno. Čini mi se da
sam se dva puta rodila; jedan život mi je dala majka, a drugi
Dr. Perl. Ne mogu dovoljno da mu se zahvalim. Recite da sam
luda . . . !
|
